Lutajuća srca

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Lutajuća srca

    Piše: Darko SOKOVIĆ, Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”

    Ko se još seća „Lutajućih srca”, jugoslovenskog akustičnog benda iz Niša? Dženan Salković im je sedamdesetih napisao egzotično-nostaligičnu ljubavnu pesmu „Jefimija”, nastalu po srednjovekovnim motivima, pa su malo išli na turneje s Kemalom Montenom i Čolom, pa imali mazni hit „Još malo”. Malo su radili kavere zapadnih bendova The Who i Free, a malo nas i predstavljali na svesocijalističkom Omladinskom festivalu u Istočnom Berlinu. Tako, od svega pomalo. Potrajalo je to desetak godina, promenili su pevačicu ili dve, i početkom osamdesetih – svako svojim putem.

    Ima „lutajućih srca” dosta i u poslu i oko njega. Mladi ljudi danas bi sve, odmah, svuda. Zato je sjajne talente teško privući, još teže razviti, a najteže podeliti sa njima misiju koja će pomoći razvoju našeg biznisa. Kao odgovor na ovo, mnogi od nas ispravno vide rešenje u programima društvene odgovornosti i ulaganju u široki pul talentovanih mladih genijalaca i njihove ideje. Ali kako?

    Čim se pređe visoki prag ulaska u neku kompaniju i otpočne saradnja, naizgled neprobojni oreol velikog poslovnog imena dobije topliju, ljudsku notu. Zajedno s timom radio sam s najvećim kompanijama u regiji, bankama, telekomima, najpoznatijim brendovima i medijima na njihovim programima korporativne društvene odgovornosti; vrlo brzo smo razumeli da su s druge strane, ipak, samo ljudi koji se trude da postignu najbolje u oblasti CSR-a i, ako imaju sreće, da pomere neke granice. Mnogo je to lakše reći nego uraditi, a lagane formule za uspeh – nema.

    Programi finansijske podrške, na primer: iza svakog korporativnog projekta stipendiranja jeste sjajna namera i velika predanost. Prosto, ako ste spremni da izdvojite novac i druge resurse kompanije da biste pomogli nekim mladim ljudima da uspeju, još pritom ne tražeći puno zauzvrat, ta činjenica zaista pohvalno govori o vama kao o lideru i čoveku, ali i o vašem biznisu. (A i da se razumemo: para vrti gde burgija neće, pa ne škodi i usputni dobar imidž.) To je dovoljno, zar ne? Više puta sam sedeo s menadžerkama komunikacija i filantropije – u gotovo svim slučajevima na toj poziciji je jedna snažna žena, na vrhuncu karijere – i drugim donosiocima odluka u firmama, kada bi osupnuti prvi put čitali nalaze istraživanja zadovoljstva korisnika njihovih filantropskih programa. Te su brojke skoro uvek pokazivale da zajednica dramatično više od finansijskih sredstava ceni znanje zaposlenih u kompaniji, mentorstvo i mogućnost pristupa menadžmentu i njihovom iskustvu, kao i mrežama kontakata.

    U jednom od najvećih istraživanja od pre tri godine, sprovedenom za potrebe vodećeg korporativnog programa podrške kreativcima i aktivistima u regiji, koji je moj tim osmislio, skoro šezdeset posto učesnika ocenilo je rad s mentorima kao najbitniji. Ovde su bili mogući višestruki odgovori, pa je to što su svoj rad predstavili široj zajednici važno bilo za više od polovine njih, a bezmalo ih je četrdeset posto reklo da im je od presudnog značaja bilo da upoznaju koleginice i kolege sličnih ideja i razmišljanja. Tek na poslednjem mestu, sa ispod deset posto, nalazi se novčana podrška, koja u ovom konkretnom slučaju nije bila mala, skoro pet hiljada evra po ideji!

    Ove zaključke iskusio sam više puta i lično. Svaki put kada bismo kompaniji preporučili da zajednici dâ više od pukog novca, da uloži znanje zaposlenih i inspiriše kreativnost i inovacije kod mladih kojima se obraća, nastupili bi šokovi: „Pa toliko već ulažemo, zar još i znanje da dajemo? Imamo mi i osnovni biznis, koji ne može da čeka, znate!” Kada bismo im, uz silne napore, pomogli da ovo i provedu u delo, došli bismo zajednički do impresivnih rezultata. Zadovoljstvo mladih uključenih u takve programe, naime, nije bilo na nivou pukih stipendista, nego bi oni postajali pravi ambasadori brenda koji ih je podržao i njegovih vrednosti. Dodatno, uz ispravno dizajniran proces rada sa njima, ovi mladi ljudi bi preuzimali ulogu lidera i liderki u odnosu na nove generacije koje bi u program ulazile narednih godina. Na taj način se postizala dugoročna održivost ulaganja u zajednicu, a pritisak na srednji menadžment kompanije da isporuči pozitivan uticaj na društvo, pored sveg dnevnog stresa, popuštao bi, jer bi lavovski deo tog posla preuzeli sami učesnici filantropskih programa.

    Rečeno kroz formulu, zajednica u kojoj vaš biznis posluje voli: a) znanje, b) izazov i c) da vidi da vam je stalo i da ste spremni uložiti i ljubav i pamet, ne samo pare. Zapamtimo, ovo ne radimo zbog „sklonosti i navika mladih”, „imidž”, „javnog mnjenja” ili nekog drugog cilja koji nema veze s vrednostima.

    Od „Lutajućih srca” je ostalo samo bledo sećanje i nekoliko finih nota koje samo znalac može prizvati. Da bismo našim „lutajućim srcima” u poslu pomogli, pokrećemo kompleksne, intrigantne programe razvoja talenata, jer mladima u Srbiji i regiji danas ne trebaju toliko naše pare, nego naši uvidi kako u zemlji posvađanih vrednosti i nejasnih pravila uspeti – sada.

    To nam kaže istraživanje, to nam kaže iskustvo, to nam kaže srce: mozak vrti gde burgija neće.

    Izvor: BIZLife magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE