Može li sud da uvede Boga u posed
Piše: Milenko Vasović
Kažu da se to do sada nije dogodilo, da crkva tuži narod. E sada imamo i takav slučaj. Srpska pravoslavna crkva tužila je devetoro stanara beogradskog naselja “Stepa Stepanović” jer ometaju podizanje crkve brvnare. Misle stanari da ima važnijih stvari.
Znaju da je život lakši ako imaš pijacu, tržni centar, dom zdravlja, vrtić, školu… I nisu to neki nevernici, i ne bore se protiv crkve. Jedna od žena koja je “ometala” lepo reče: „Ikone i kandilo držim u kući i ne bojim se Boga što ovo radim, jer znam da sam u pravu“.
Kada je država prodavala stanove niko od zvaničnika nije pominjao crkvu. Ali, vlasti su lukave, lakše je plac dati crkvi nego sagraditi dom zdravlja. Treba to opremiti, zaposliti nove ljude… Sem toga, popovi znaju i da se revanširaju, i to smo videli.
Crkva ima pravo na sud, i ne bi bilo korektno reći da se podizanjem tužbe oslanja na silu i prinudu, ali nije i da sile nema. Šta je sudska presuda nego prinuda. Ali dok se SPC nada u povoljnu beogradsku presudu podsetimo se jedne druge sudske priče koju crkveni oci, pa reklo bi se, prećutkuju. Slučaj je tu iz komšiluka, druga je država Bosna i Hercegovina, ali je Crkva ista.
Izvesna Fata Orlović iz Konjevića Polja kraj Bratunca morala je da ide do Strazbura kako bi se izborila za uklanjanje pravoslavne crkve sagrađenu u njenom dvorištu, bez njenog pristanka. Bile su to nesrećne ratne godine kada su Fata i Orlovići morali da napuste imanje. Lokalne vlasti su, u međuvremenu, zemlju dodelile drugom korisniku. I tako je 1996. nikla crkva. Ali, Fata se vratila. I neće Fata crkvu u svom dvorištu, ne bi veli ni džamiju da je dignuta bez njene volje.
Dugo je trajala potraga za pravdom da bi pre mesec, dva, sud u Strazburu obavezao BiH da ukloni spornu crkvu. Nema nagoveštaja da će to uraditi oni koji su crkvu i podigli, a sumnjam da će i država BiH smoći snage da realizuje presudu, jer umešaće se politika. Logično bi bilo da popovi kažu, “uklonićemo mi”, “šta će nam hram na tuđoj zemlji, ko će u njega da dolazi“.
Pitam se kako bi se svako osećao da mu na imanju, bez njegovog znanja nikne kakva građevina. Kako bi se, pride, osećali pravoslavni vernici da na svojoj parceli ugledaju džamiju. Da li bi svako kao Fata presavio tabak pa tužio.
Na crkvu i religiju, između ostalog, gledam i kao na stvar izbora, na dobrovoljnost. Niko nikoga ne može naterati da veruje, da se krsti, da se klanja, da se moli. Još manje da ide u crkvu. Crkva i vera bi trebale biti sve drugo samo ne imovinsko-pravni sporovi. Džaba ti i sudska presuda ako je to protiv volje onih koji tu žive, ako im to otežava svakodnevicu.
Koliko god da su različiti slučajevi ima nešto što povezuje devetoro stanara “Stepe Stepanovića” i Fatu Orlović. I zbog tog “nešto” moje simpatije su na njihovoj strani.
Izvor: BIZLife
