Muzička industrija kao privredna šansa

Kreativne industrije su velika privredna šansa, pogotovo u slabo razvijenim ekonomijama kao što je naša. Za to nam nisu potrebne velike infrastrukturne investicije, ne moramo da zidamo fabrike i da razvijamo industriju; potrebno je samo da stvorimo kvalitetno okruženje u kom će ideje moći da cvetaju, a dobro znamo da ideje mogu da se pretvore u novac. „Tu leži naša najveća šansa i nije ni čudo što i domaće statistike govore da je najveći porast zapošljavanja u kreativnim industrijama, gde se zapošljava najmlađa populacija (mislim da je prosek godina zaposlenih u ovom sektoru oko 40). To je – s druge strane – i pokazatelj da mladi, kao jedinu šansu da ostanu u Srbiji, vide rad u kreativnim industrijama. Posebno je zanimljivo što kreativne industrije, posebno muzika u ovom trenutku, mogu da učestvuju na globalnom tržištu. Prisustvom na etabliranim i razvijenim streaming servisima, recimo, postali smo značajni igrači u toj utakmici. Činjenica da je domaća muzika dostupna svuda u svetu je veliki korak napred u odnosu na, recimo, period pre 10 ili 15 godina kada je bilo nezamislivo da se jedan srpski CD nađe u prodavnici u Americi i Engleskoj. Te prodavnice danas jesu „virtualne“ ali mi tamo ostvarujemo prihode, koji se direktno vraćaju u zemlju kroz devizni prihod. Puno perspektiva se otvara, samo treba da shvatimo šta treba da radimo da bismo uredili sistem tako da stimuliše rast i razvoj“, objašnjava Slobodan Nešović, vlasnik muzičko izdavačke kuće Mascom.

Nedavno je održana velika konferencija pod pokroviteljstvom premijerke Ane Brnabić, koja je za glavnu temu imala upravo kreativne industrije, a ovih dana je formiran i Savet za kreativne industrije. „Činjenica je da je država prepoznala kreativne industrije kao vrlo bitan činilac u okviru srpske industrijske proizvodnje. Ukoliko ovo bude inicijalna kapisla da se uđe u dijalog između državnog i privatnog sektora, u tom dijalogu trebalo bi da se kreira nova paradigma koja će nam omogućiti da cvetamo“ kaže Nešović i dodaje da je ono osnovno na čemu treba raditi legislativa. „Mi smo u velikoj meri usaglašeni sa evropskim zakonodavstvom, ali postoje još neki bitni delovi zakona koji bi trebalo da se unaprede. Vrlo je bitno i da se stimuliše razvoj ovih industrija, za šta postoje različiti mehanizmi, od poreskih olakšica do povoljnih kredita i olakšica pri zapošljavanju mladih. Ali najvažnije je da se stvore fer tržišni uslovi, kako bi privatne investicije u kreativne industrije zaživele. Mi imamo veliki problem sa našim javnim servisom, kome je jednim propisom omogućeno da učestvuje u kreativnim industrijama kao takmac na tržištu ali i kao direktna nelojalna konkurencija privatnom sektoru, jer se finansira od državnog novca. To pravi ozbiljnu prepreku, u pravnom, tržišnom i marketinškom smislu, tome na koji način bi ljudi koji rade u kreativnim industrijama trebalo da se zapošljavaju i bivaju plaćeni. Činjenica da RTS proizvodi i distribuira filmove i serije i činjenica da ima svoju izdavačku kuću su stvari koje su u savremenom kapitalizmu nepojmljive. Kod nas se ljudi, iz nekog iracionalnog razloga, plaše da se suprotstave RTS-u. Mislim da bi i RTS-u bilo lakše kada bi radio samo svoj posao, kao i da bi industriji bilo lakše kada bi imala tržište na kome može da se razvija i, na kraju, državi bi bilo lakše jer ne bi bilo tih nejasnih odnosa između javnih i privatnih para, ne bismo imali problema sa spekulacijama odakle novac za serije, zašto su one toliko skupe i tako dalje. Imamo jednu nezgodnu situaciju koja stimuliše sumnje o tome da li se javni novac za kulturu troši namenski ili nenamenski. Najgore od svega je što je rezultat toga što se proizvodi katastrofalan. Kada bi se te pare dale privatnoj firmi, a RTS to samo emitovao – što mu i jeste primarna funkcija – sve bi bilo mnogo bolje.

O tome kakva je pozicija muzičke industrije u Srbiji, i koliko se ona percipira kao „šou“ a koliko kao „biznis“, Nešović kratko zaključuje da je situacija katastrofalna. „Devedesetih i ranih dvehiljaditih muzička industrija je apsolutno razorena nivoom piraterije koja je iznosila gotovo 99 odsto. Naša industrija je u nultoj godini posle nuklearne eksplozije, a mi koji smo preživeli i nismo osakaćeni pokušavamo da ustanemo i oživimo tu industriju. Kreativni potencijal je veliki i on mora da se kanališe kroz industriju i to je važno razumeti. Talenat ne ume da kontroliše sam sebe. One ideje od pre par godina da će neko snimiti pesmu u svom priručnom studiju, okačiti na internet i započeti svoju muzičku karijeru nisu zaživele ni u svetu, gde su uslovi mogo bolji, a kamoli kod nas. Uloga muzičke industrije je da artikuliše i kanališe talenat, jer izvođaći ne mogu da mapiraju svoje proizvode. Mi smo sad u fazi da te odnose gradimo od nule. Zato nam je pomoć države i javnog sektora ključna, da bismo te industrijske odnose ponovo uspostavili. Mi nemamo veze sa estradom – ovi ljudi koji se slikaju za tabloide i pevaju po kafanama nisu suština ove industrije. U krajnjoj liniji, ni EXIT festival nije muzička industrija, više se na nju oslanja, a suština festivala je, zapravo, turizam. Mi se trudimo da napravimo dobar poslovni model, po uzoru na dokazane modele na Zapadu“, kaže Nešović.

Muzika kao „soft power“

Ukoliko se vratimo samo pedeset godina unazad, muzika je bila glavni pokretač kontrakulture i čitavog pokreta koji je Ameriku liberalizovao i preveo iz konzervativnog okruženja u predvodnika slobodnog sveta. Muzika je osamdesetih, posle „Live Aid“-a, imala veliki politički uticaj; setimo se da ne postoji svetski lider sa kojim se Bono nije sreo i slikao. Muzika je najbolji katalizator i način da se komunicira sa širokom i disperzivnom ciljnom grupom. Ja uvek očekujem od muzike da bude u dijalogu sa politikom – uglavnom da se sa njom ne slaže  i da je kritikuje – a ponekad i da podrži ideje koje su progresivne, humane i u skladu sa onim što muzičari proklamuju kao svoju paradigmu. Nije dobro kada je muzika apolitična i asocijalna.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Mascom