Narušavanje ličnih granica

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Narušavanje ličnih granica

    Piše: Slađana Pavić, psihološki savetnik

    konsultacije: +3816111570535

    Ovih dana je aktuelno pitanje kako ćemo prelaziti granice s obzirom na epidemiološku situaciju. Pored ustaljenih pravila (pasoš, jasna pravila šta i kako smete da unesete – hrana, piće, ljubimci…), dodaju se nova pravila (vakcine, rezultati brisa…), a ja se pitam da li bi život bio lakši i jednostavniji kada bi postojala jasna pravila kada su u pitanju lične granice.

    Šef vam redovno zadaje obaveze nakon radnog vremena, šalje imejlove dok ste na godišnjem odmoru? Niste otišli na žurku sa drugaricama jer vam je suprug (implicitno) dao do znanja da mu se to ne sviđa? Majka je vašem sinu opet pravila uštipke iako je pedijatar rekao da je gojazan? Postoji bezbroj drugih primera da neko prelazi vaše lične granice.

    Psihološka granica bi se mogla shvatiti kao doživljaj emocionalnog i fizičkog prostora između nas i druge osobe ili kao skup zamišljenih linija koje označavaju gde prestajemo mi, a počinje drugi – gde prestaju naše emocionalne potrebe, uverenja, vrednosti, a počinju tuđe. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

    Kako da prepoznamo da su nam granice narušene? Neki psihoterapeuti savetuju da nam pojava intenzivnih osećanja nelagode, frustracije ili ozlojeđenosti u odnosima može poslužiti kao pokazatelj toga da se nalazimo u situaciji u kojoj „odustajemo” od sopstvenih granica ili se nismo dovoljno zauzeli za njih. Često možemo osećati da bivamo iskorišćeni od strane nekog ili da nam se ne ukazuje dovoljno poštovanja. U korenu se pak neretko nalaze naše svesne i nesvesne odluke o pristajanju na nešto što ne želimo ili nečije nametanje sopstvenih očekivanja, vrednosti ili stavova.

    Lične granice su nam neophodne da bismo zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

    Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne” i „ne želim” u svojim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne”, stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

    „Često radim stvari koje ne želim”, „Ne znam da postavim granice”, „Ako postavim granice, ljudi se više neće družiti sa mnom”, „Dosta mi je da me ljudi ’gaze’!” i sl.

    U razgovoru sa klijentima primetila sam da ljudi imaju poteškoće kada treba da postave granice i tako se zauzmu za sebe. Nekima je to nepodnošljivo. Drugi smatraju da im nedostaje samopouzdanje. Treći ne žele da naruše odnose. Ima i onih koji smatraju da „tako treba” i da ne može drugačije. Kao da zaboravljaju da je postavljanje granica izuzetno važno i za fizičko i za emocionalno zdravlje.

    Stalno narušavanje ličnih granica može da izazove depresivno raspoloženje, anksioznost, čak i fizičku iscrpljenost ili bolest koja je izazvana prekomernim stresom. Nepostavljanje granica je poput ostavljanja svog doma bez vrata – svako, čak i nepozvani gost, može da uđe kada želi. S druge strane, postavljanje previše rigidnih granica vodi do izolacije, jer niko ne može da uđe, ali ni mi ne možemo da izađemo.

    Činjenica je da niko ne voli kada su mu granice narušene. Postavlja se pitanje: Zašto onda to dozvoljavamo? U literaturi se navode neki od sledećih razloga:

    • strah od odbijanja;
    • strah od konflikta;
    • osećaj krivice;
    • ne znamo kako da postavimo zdrave granice (posebno u kontaktu sa impulsivnim i nasilnim osobama);
    • nepostavljanje granica je postala naša zona komfora.

    Često me klijenti, kada razgovaramo na ovu temu, pitaju kako da to formulišu, šta da izgovore, a ja kažem da je, u suštini, nebitna forma, tj. rečenica, jer je osnovno pravilo da ste odgovorni za sopstveno ponašanje, ali ne i za osećanja druge osobe. Odnosno, ako ste sami učinili sve da komunicirate s poštovanjem i integritetom, nema razloga da se osećate krivim čak i ako se druga osoba oseća povređeno i možda vas optužuje.

    Ključno je prepoznati, definisati i objasniti svoje granice, potrebe i želje u što ranijoj fazi bilo kog odnosa koji možemo imati sa drugim ljudima. To je jako važno učiniti pre nego što počne da se nakuplja nezadovoljstvo. Problem je u tome što većina nas nije naučila da obraća dovoljno pažnje na poruke sopstvenog tela i emocija da bismo bili u stanju da ih prepoznamo odmah, u početku. Tako se često dešava da čekamo emotivnu, nekad čak i fizičku krizu, da bismo reagovali ili, još češće, bili primorani na reakciju.

    Najčešće su problem granice u partnerskim odnosima i u materijalnoj sferi i oblasti novca. Postavljanje granica podjednako je važno i u partnerstvu kao i u bilo kom drugom odnosu. Posebno u ovoj oblasti, mnogi ljudi ili imaju preterana očekivanja i potrebe od druge osobe, pa ne poštuju njen lični prostor, lične slobode, ili iz ljubavi (ili straha i potrebe?) previše popuštaju. Tada se nezadovoljstvo gomila dok ne dođe do eksplozije ili postepenog smanjivanja privlačnosti. Zašto to ne sprečiti odmah, na početku? Obično zbog straha od napuštanja, koji većina od nas nosi, jer su nas naučili da, ako želimo da budemo voljeni, ne smemo biti ono što jesmo, ili da ljubav znači da su potrebe druge osobe važnije od naših potreba. Ovo često vodi pretvaranju, najviše iz straha, ali i ograničavanju partnera ili partnerke. Najčešće je reč o ograničavanju slobode u kombinaciji sa ljubomorom.

    Kada govorimo o materijalnoj sferi, većina ljudi u našem svetu još nema razvijen osećaj za ravnotežu davanja i primanja, ili se previše boje nedostatka novca da bi bili spremni da vam daju onoliko koliko vi smatrate da vaš rad zaslužuje. Tada se možete osećati iscrpljenim, iskorišćenim i necenjenim. Kako bi svi mogli osećati da je razmena pravedna, novac je u društvu u kom živimo najpraktičniji način definisanja vrednosti onoga što nudimo i omogućavanja ravnoteže u razmeni. Stoga, vrednujte sebe i svoj rad.

    U zreloj komunikaciji, ako jedna osoba odbije želju ili zahtev druge osobe, ili postavi granice koje drugoj osobi ne odgovaraju, druga osoba može razmotriti želi li izmeniti svoje zahteve i zadržati odnos, ili će možda promeniti oblik ili intenzitet li izmeniti svoje zahteve i zadržati odnos, ili će možda promeniti oblik ili intenzitet odnosa i potražiti ono što želi u nekom drugom odnosu. Sve je to moguće učiniti bez povređenosti i okrivljavanja, kao prirodan proces, ako se međusobno doživljavamo kao ravnopravna ljudska bića s ravnopravnim potrebama. Ali ako vas druga osoba ne vidi kao ono što jeste, nego projektuje na vas očekivanja prema roditelju, partneru ili detetu, osećaće se povređeno, razočarano i, u suštini, učiniće da njena sreća i osećanja zavise od vašeg ponašanja, što je recept za patnju.

    Izvor: BIZlife magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE