(Ne) ostavljaj za sutra!
Piše: Slađana Pavić, psihoterapeut
Kontakt: 063/8523880
Dijeta od ponedeljka, teretana od prvog, učenje od sutra… i tako beskonačno. Evo, sad ću…
Istraživanja pokazuju da čak 95 odsto ljudi odlaže obaveze u određenoj meri. Što je ljudsko, nije mi strano. Zato se pitamo gde nastaje problem. Povremeno odlaganje obaveza je nešto sasvim prirodno i očekivano. Međutim, kada odlaganje i izbegavanje postane ustaljeni obrazac ponašanja, kada osoba učestalo odlaže sopstvene obaveze i to značajno ometa njeno svakodnevno funkcionisanje i remeti ostvarivanje uspeha u oblastima koje su joj važne, govorimo o problemu prokrastinacije (potiče od latinske reči procrastinatio, tačnije, „pro” i „crastinus”, što znači „za sutra”). Prokrastinacija može biti specifična (kada je dugotrajno odlaganje prisutno u jednoj oblasti života, na primer, spremanje ispita) ili opšta (kada osoba odlaže obaveze u više važnih oblasti života, duži period i trpi posledice odlaganja). Osobe najčešće prokrastiniraju u oblastima ličnog razvoja (npr. nova veština koja bi vam pomogla u karijernom napredovanju), briga o sebi (npr. odlazak kod lekara) i/ili ispunjenje obaveze prema drugima.
Prokrastinacija liči na lenjost, ali nije. Zajednički im je nedostatak motivacije. Suštinska razlika je u aktivnosti – lenjost je pasivna, dok je prokrastinacija stalno traganje za aktivnostima koje će biti preče od obaveze koju treba ispuniti (širok je spektar tih aktivnosti – jelo, spavanje, sređivanje kuće, društvene mreže, bindžovanje serija ili igrice itd.). Koja je vaša omiljena?
Najčešće je u osnovi prokrastinacije filozofija kratkoročnog hedonizma. Filozofija kratkoročnog hedonizma počiva na idejama osobe da sopstvene želje mora odmah da zadovolji i da osećanje neugodnosti mora što pre da otkloni ili izbegne. Dakle, osoba je orijentisana na ono što će joj doneti kratkoročno zadovoljstvo, pa čak i nauštrb dugoročnih ciljeva. Aktivnost koja je neugodna odlaže se ili izbegava i time osoba oseti trenutno olakšanje, tj. kratkoročno zadovoljstvo što se oslobodila neugodnosti koja joj se javila povodom pomenute aktivnosti, ali na duže staze – to ponašanje joj šteti, jer je ometa u ispunjavanju za nju važnih ciljeva. Alternativa bi bila filozofija dugoročnog hedonizma, što podrazumeva spremnost individue da odloži trenutno zadovoljstvo ili istoleriše kratkoročnu frustraciju zarad dugoročnog zadovoljstva. Svako ko je roditelj poznaje tu taktiku kada sanjivom detetu uveče objašnjava zašto je bolje da opere zube, a ne samo da nastavi da spava.
Jedan od uzroka prokrastinacije je sama činjenica da je neki posao dosadan, komplikovan i frustrirajući. To je realnost, ali zašto neki to lakše prevazilaze od drugih? Možda je odgovor da neke osobe imaju iracionalnu filozofiju da sve što rade mora biti lako, zanimljivo i prijatno i da ne mogu da podnesu ako aktivnosti kojima se bave nisu takve. Realnost je da svi poslovi sadrže ove elemente, ali ako predstavimo sebi da su to kratkoročne neprijatnosti kako bi se postigla veća dugoročna dobit i kako bi se ostvario mnogo važniji zadatak.
Dubljom analizom možemo utvrditi da u pozadini stoji perfekcionizam. Postavljajući sebi perfekcionističke zahteve, osoba odlaže u očekivanju da će stalnim popravljanjem dostići savršenstvo. U osnovi je strah o neuspeha i time osoba izbegava da bude izložena kritici drugih, primedbama… Reč je o osobama imaju nisko samopouzdanje i negativnu sliku o sebi, te odlaganjem izbegavaju suočavanje sa najgorim strahom – da će drugi videti njihove nekompetencije. Ono što ne bismo uočili na prvi pogled jesu i osobe koje se minimalno trude da izbegnu neuspeh (npr. uče dva dana pred ispit). Šta time dobijaju za sebe? Legitiman izgovor – dakle, ako padne ispit, reći će: „Pa nisam ni učio”, u prevodu: „Nije do mene, jer se nisam ni trudio.” A da se trudio, da li bi to značilo da je glup i manje sposoban od drugih jer nije položio ispit?
Ljudi se ne boje samo neuspeha, boje se i uspeha. Da li biste unapredili zaposlenog koji uvek kasni sa dostavljanjem izveštaja? A šta je on dobio time? Uspeh sa sobom nosi brojne promene – veće odgovornosti, više posla, promene u međuljudskim odnosima. Izbegavanje unapređenja ima cilj očuvanje trenutnog stanja i trenutnih odnosa i podrazumeva i izbegavanje promene – u narodu poznato kao očuvanje zone komfora. Fenomen poslednjeg ispita je priča o solidnom studentu koji je uglavnom sve ispite položio u roku, bez poteškoća i baš taj poslednji ne može… Šta će se desiti kada ga položi? Ulazi u svet odraslih, mora da se snalazi u svetu odraslih, viši je nivo odgovornosti…
Da bismo se izborili sa prokrastinacijom, moramo napraviti listu obaveza, koju ćemo primeniti bez odlaganja (malo šale). Prvo je da prepoznamo da zaista prokrastiniramo (ukoliko u toku dana prvo izvršavamo zadatke koji nisu prioritetni, krećemo od kraja liste prioriteta, tražimo „pravi trenutak” i „pravo vreme”; baš kada smo spremni da radimo, setimo se kafe, sendviča, društvenih mreža…). Kada prepoznate da to radite, pokušajte da shvatite zašto (perfekcionizam, iracionalna uverenja da život treba samo da je lak i zabavan, izbegavanje uspeha/neuspeha…). Treći korak bi bio usvajanje novih strategija (jedna interesantna tehnika bi bila da zamislite da ste menadžer samom sebi – kako biste organizovali vreme, koje bi bile nagrade, podsećanje na moguće negativne posledice).
Prokrastinacija je izbegavanje života, jer kada odlažemo obaveze i odluke sa iluzijom da čuvamo sebe od od eventualnih neprijatnih posledica, znači da se plašimo da se nećemo snaći u novonastalim situacijama. Da prokrastinacija nije dobar mehanizam, govori nam osećanje krivice, stida i besa prema sebi kada odlažemo, jer posle kratkog olakšanja javljaju se ova osećanja, koja, po pravilu, uvek duže traju od tog olakšanja. Dakle, sledeći put kada krenete da odlažete neku obavezu, setite se da u datom trenutku to izgleda kao najbolje rešenje, ali dugoročno gledano, donosi više štete nego koristi.
Rešavanje problema prokrastinacije ne utiče samo na osećaj efikasnosti, već stičete osećaj kontrole nad sopstvenim životom.
Izvor: BIZlife magazin
