Niste jedini

Piše: Darko SOKOVIĆ, Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”

Firma koju vodim u januaru će proslaviti desetogodišnjicu. Naravno, svega se sećam: i kako nam je to uopšte palo na pamet, i šta su nam drugi govorili („Nemojte, deco, jeste li pri sebi!”), i kako ništa nismo znali, a i kako smo mislili da sve znamo. Valjda to tako ide. Sećam se, ali iz ove udobne kancelarije u kojoj sedim nikako ne mogu da prizovem taj osećaj zbog koga smo otkopčali sve sigurnosne pojaseve, prelomili i rekli: „To je to, radimo!” Kako smo uspeli da svaku odluku nekako donesemo, da najteže stvari nekako prelomimo? Evo, ne znam čak ni da izmislim nešto jednostavno a motivaciono.

Kako se uopšte donose odluke? Kad nemaš bogzna kakve podatke i uvide, onda na osnovu iskustva, osećaja i petlje, pa ko preživi – pričaće. Tako smo i mi, nekako, dogurali do prve decenije rada (januar je još daleko, doduše), tako i mnogi mali, srednji, a bogami i neki veliki biznisi koje znam. Jednostavno, uz ostale čari koje krase našu domovinu, činjenica da malo ko zna šta će biti sutra, a kamoli za pet ili deset godina – jedna je od najstresnijih.

Zato nije lako navići se na novu, a tako logičnu realnost koju odlučno uvodimo u poslovanje i delimo s drugima: da neprekidno ulažemo ogroman trud i resurse u to da razumemo ljude kojima se obraćamo, njihove navike, potrebe, ideje, vrednosti, kako se informišu, kako se zabavljaju, a kako slave. Za komunikacijski biznis, u kome smo mi, ove činjenice su, praktično, krvotok, ali one postaju nezaobilazne.

Evo jedne ekskluzivne informacije za verne čitaoce: 44 posto tinejdžera od 12 do 17 godina u Srbiji ima nalog na Tiktoku. Šta to znači za vas kao roditelja, a šta za vas kao liderku ili lidera? Hoćete li, recimo, biti među onim majkama i očevima koji su se neki dan digli na vile jer je jedna beogradska opština dovela uspešnu sportistkinju (a uz to i tiktokerku) da deci održi predavanje u školi? Deca su, jasno, poludela, a roditelji ostali frapirani i uvređeni. Iako ja ili vi za Tiktok do pre godinu ili malo više nismo pošteno ni čuli, sada dva posto svih naših građana kaže da im je to glavna platforma za informisanje o svetu koji ih okružuje. Sitnica, rekli biste, i ja bih se s vama složio da podaci ne pokazuju da je samo za procenat više onih koji u istu svrhu koriste Tviter. Tviter, onu strašnu plavu pošast „besposličara i ispijača kapučina”, čiji isečci redovno završavaju na A3 transparentima odštampanim u koloru koje predsednik Republike redovno donosi u televizijska studija. Najveće poverenje građani imaju u internet portale, 24 odsto ispitanika, a štampi veruje svega dva posto ljudi u Srbiji. (Kakav paradoks da o ovom pišem baš u jednom magazinu!) Ali čak četiri posto svih naših ljudi najviše poverenja ima u influensere!

Kada govorimo o društvenim mrežama, tu se izdvaja Fejsbuk, koji svakodnevno koristi čak 60 odsto ljudi, zatim Jutjub i Instagram, a preko 60 posto naših građana koristi Vajber. Sve ovo podaci su velikog istraživanja „Medijska i digitalna pismenost u Srbiji”, koje je za Propulsion uradio CeSID. Istraživanje je rađeno tokom prethodnih 12 meseci na uzorku od 1500 građana, ali i zaposlenih u javnoj upravi, privredi, medijskim kućama, fakultetima i obuhvatilo je i studente i influensere, a rezultate smo objavili pre neki dan, krajem septembra.

Još malo svežih podataka koje bih voleo da smo, recimo, mi imali kad smo s biznisom počinjali: ako planirate prisustvo na mrežama, znajte da „news feed” ni na Fejsbuku ni na Instagramu gotovo više niko i ne zarezuje. Skoro 40 posto naših građana gleda samo storije na Instagramu, 83 posto ima i aktivno koristi Fejsbukov Mesindžer, a grupe na Fejsbuku se vraćaju na velika vrata, sa oko 46 posto korisnika među našim građanima. Važno je imati u vidu da se svi podaci odnose na opštu populaciju, a ne samo na korisnike interneta ili društvenih mreža. Zato smo sve ovo, značajno detaljnije, objavili i javno na novapismenost.rs, jer verujemo da proverene informacije na osnovu kojih se donose prave odluke moraju biti dostupne svima: i poslovnoj zajednici, ali i medijima, institucijama, svim komunikatorima i influenserima, i u konačnici celom našem društvu.

To kako primamo informacije i od koga, kako ih onda obrađujemo i na osnovu njih donosimo odluke – postale su najvažnije veštine koje, kao odgovorni ljudi, bilo privatno, bilo u poslu, moramo da savladamo, da se o nama ne bi nekad pisalo kao o „nekadašnjim gigantima na kolenima” koji „nisu uspeli da se prilagode novom vremenu”.

Teško vam je? I meni i mom timu, verujte, ali moramo. Ne brinite – niste jedini!

Izvor: BIZLife magazin