NOVI STATUSNI SIMBOL: Nije više koliko trošite nego koliko naporno radite

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    NOVI STATUSNI SIMBOL: Nije više koliko trošite nego koliko naporno radite

    Bogataši su nekada pokazivali koliko mogu da potroše na stvari koje im nisu potrebne. Danas, javno pokazivanje koliko se radi novi je simbol najmoćnije klase, analizira sajt Gardijan (Guardian).

    Skoro pre 120 godina, sociolog Torsten Veblen (Thorstein Veblen) skovao je termin „upadljiva potrošnja“. Povezao je ovu kovanicu sa bogatašima koji su rasipali svoj imetak kroz nepotrebnu potrošnju. Zašto kupovati odelo od nekoliko hiljada dolara kada i ono od par stotina ima istu funkciju i služi sasvim dobro? Odgovor je, kaže Veblen, moć. Bogati ljudi uspostavljuju dominaciju tako što pokazuju koliko novca mogu da spiskaju na stvari koje im nisu potrebne.

    Ali, potrošnja nije više jedini način da moderna elita projektuje moć. Poslednjih godina, da biste bili pripadnik „vladajuće“ klase ne samo da je potrebno razmetljivo da trošite (mada ne kao ranije), ono što je mnogo važnije, potrebno je i da upadljivo radite.

    Ako je upadljiva potrošnja obožavanje luksuza, upadljiva proizvodnja uključuje obožavanje rada. Ne radi se više o tome koliko trošite, već koliko naporno radite.

    dobra-zena-printscr

    I to stalno čujemo i čitamo, direktori rade mnogo, rade stalno, produktivni su, i mogu sve da postignu. Čitamo preduzetničke priče i savete – ako želite sami svoj biznis morate da budete spremni da malo spavate i mnogo radite. Da budete posvećeni 100 odsto. Dovoljno je da uključite TV. Bivši premijer, sadašnji predsednik takođe je u trendu. Radi stalno, drži maratonske sednice, ne ide u WC.

    I svi obožavaju svoje poslove. Kako piše Gardijan to ide do perverznosti. Izvršni direktor Epla (Apple) Tim Kik (Cook) rekao je za „Time“ da počinje svoj radni dan u 3:45 ujutru. Džef Imelt (Jeff Immelt), izvršni direktor „General Electric“ rekao je za „Fortune“ da je radio 100 sati nedeljno 24 godine. I Marisa Majer (Marissa Mayer) je zagovarala „ludačke“ radne sate, tvrdeći da se njena nedelja sastoji od 130 radnih sati.

    Naravno da moramo da radimo da bismo sebi obezbedili egzistenciju, ali poenta je u tome što bi Majer, Imelt i Kuk mogli sutra da se penzionišu, i da im ništa ne fali do kraja života, niti njihovim potomcima.

    Ali, kao što ni razmetljiva potrošnja nema za cilj da zadovolji neke primarne potrebe, tako je i pokazivanje produktivnosti na neki način samo simbol više klase. U eri ekstremne nejednakosti, elite moraju da demonstriraju sebi i drugima da zaslužuju da poseduju više bogatstva od bilo kog drugog. Kuk je otprilike 500.000 odsto bogatiji od prosečnog Amerikanca – ali, on ustaje u 3.45 ujutru.

    Kako istraživanja pokazuju, generalno se radi mnogo više nego pre neku deceniju. Dakle, bogati nisu jedini koji mnogo rade. I u Srbiji se mnogi dovijaju radeći dva ili više poslova, samo da bi skrpili kraj sa krajem. Ipak, njihov glas se ne čuje. Nije isto kada neka žena radi da bi imala da nahrani svoje dete, da plati stanarinu i školarinu, i kada neka druga žena radi isto toliko da bi imala za torbu od nekoliko hiljada evra.

    Veblenov najprovokativniji argument jeste da rasipništvo bogatih izaziva divljenje a ne bes.

    covek-laptop

    Pripadnici srednje klase trudiće se da u nekim segmentima imitiraju navike bogate klase. Isto je i kod upadljivog rada. Većina nas nikada neće dostići taj nivo hiper-rada direktora, ali i dalje može da napravi fetiš od produktivnosti.

    Ne morate da budete izvršni direktor ili profesionalac da biste uzeli učešća u razmetljivoj produkciji. Tehnologija je učinila dostupnim za sve da vide sve kao mogućnost za produktivnost. Možete da merite svoj san, seks, i broj koraka preko različitih aplikacija, svoju atraktivnost preko Tindera, koliko ste vispreni preko Tvitera, koliko ste popularni preko Fejsbuka. Možete da transformišete svoju ličnost u ekran pun podataka koji se mogu pratiti, analizirati i optimizovati sa preciznošću industrijskog procesa. Možete da pretvorite svoje život u fabriku, i ne samo metaforički. Kada radite na sebi, vi radite na ekonomskoj vrednosti za druge.

    Nekada je bilo „8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati slobodnog vremena“, a sada ili radimo za kompaniju ili za sebe, nema više slobodnog vremena.

    Svet u kome se manje radi a ima više slobodnog vremena deluje kao utopija. Zamislite svet gde siromašni ne moraju da rade prekovremeno da bi preživeli, a bogati ne moraju toliko da rade da bi opravdali svoje bogatstvo, jer bogatstvo i siromaštvo ne bi postojali. Ipak, čini se da je najtužnije od svega to što zbog promovisanja prekovremenog rada nismo besni, već zadivljeni.

    Izvor: BIZLife/Gardijan

    Foto: Beta/AP

    Piše: N. Veljković

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE