Od FBI do NASA: Svetski muzeji žele srpsku izložbu o Mihajlu Pupinu
Ceo region je čuo za izložbu svetskih razmera posvećenu Mihajlu Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije. Iza ovog nesvakidašnjeg kulturnog osveženja stoji jedna žena sa vizijom i ljubavlju prema velikom geniju. Aleksandra Ninković Tašić za BIZLife priča o jedinstvenom umu dvadesetog veka, buđenju srpske kulture, korporativnim tehnikama koje je primenila na muzejsku izložbu i o životnim poukama koje nam je Mihajlo Pupin ostavio kao zaveštanje.
Nakon studija Srpsko-svetske književnosti imala je razna interesovanja i različite poslove. Sebe je pronašla tek susretom sa istorijom nauke i Mihajlom Pupinom. Za nju Pupin predstavlja najviše vrednosti naučnog stvaranja jer pokazuje smisao bavljenja naukom. „Postoji mnogo izvanrednih umova, ali srce kao Mihajlo Pupin imao je retko ko“, započinje Aleksandra priču kojom je očarala desetine hiljada posetilaca.
Za nju je istraživanje o velikom naučniku značilo učiti od najboljeg kako živeti i raditi za opšte dobro, a u tome pronalaći uspeh i zadovoljstvo, kao on. Sve to nedostaje današnjem društvu. „Pupin poetskom imaginacijom dokazuje principe fundamentalne nauke. Pisao je kao poeta, govorio kao epski pesnik, a stvarao je velika dela“, zanosno govori.
Sve je počelo Aleksandrinim sređivanjem kućne biblioteke u kojoj je, kao porodično nasleđe, bila i monografija manastira Dečani iz 1941. Zbunilo ju je što je na prvoj strani bila Pupinova fotografija. „Šta radi lice jednog naučnika tu i u kakvoj je vezi sa kulturnim nasleđem“, bilo je pitanje koje ju je navelo na potragu. Prvo nailazi na novinske članke iz njegovog doba. „Već sam tu bila zatečena. Kako mi ne znamo da on, na prvoj strani Njujork tajmsa, govori o Srbiji, našim borbama i Svetom Savi? Čitala sam i tekstove u kojima su ga ljudi opisivali sa toliko poštovanja i takvim rečima koje niko u našoj zemlji nije pisao. Nismo ga imali u udžbenicima i sećanju“, priča ona objašnjavajući da joj nepravda nije dala mira. Počela je noću, uz sve drugo što radi, da prevodi i piše. Danju je tokom godina radila kao lektor, profesor, korektor, direktor prodaje i razvoja… Posvećenost Pupinu joj je, kako kaže, promenila život i postavila prioritete na prava mesta, a danas joj se čini da nikada i nije bilo života bez Pupina. „Imala sam odgovornost za tih 15.000 dokumenata koje sam sakupila po čitavom svetu. Otključavali su mi raznorazne svetske arhive – od NASA-e, čiji je Pupin jedan od osnivača, Kolumbija univerziteta, Vilsonovog instituta, čak su mi dali dokumente iz FBI-ja. U njima svašta postoji samo nema ko da traži“, otkriva naša sagovornica.
Ona ne samo da je našla mnogo podataka o Pupinu već i o drugim velikanima iz Srbije, prvenstveno Tesli. „Bilo mi je veoma bitno da rasturim predrasudu o sukobu sa Nikolom Teslom. Imam mnogo dokaza da su oni bili u dobrim odnosima i o toj priči se može napraviti sjajan film. Čak su jedno vreme živeli u istoj ulici. Pupin je Tesli mnogo pomagao oko sukoba sa Edisonom. Na suđenju Tesle i Markonija kao ekspert je izgovorio: „Nikola je pravi izumitelj bežičnih sistema i ostavio je ove svoje izume besplatno na dar čitavom čovečanstvu“. Zamislite sad koliko je naše ludilo veliko kada mi stalno govorimo da je Pupin svedočio protiv, a ovo su reči iz transkripta sa suđenja. Pupin je radio matematičke modele za Tesline pronalaske da bi ih prihvatila Američka akademija nauka. Tesla nije smatrao da je to važno. U stranoj štampi je pisalo da dva amerikanca srpskog porekla sigurno rade u tajnosti, jer se smatralo da će oni moći da zaustave ratove, i da će dovesti do večnog blagostanja. Ljudi su ih videli kao divove, kao očeve idealizma u nauci. Očekivali su da daju čudo čovečanstvu. Oni su bili različiti karakteri, ali nije bilo sujete, jer nisu mali ljudi. Nekoliko dana pred Pupinovu smrt Tesla je došao da ga poseti u bolnici, a svi prisutni su zamoljeni da izađu jer su dva velikana počela da plaču zagrlivši se. Ipak, zapanjujuće je koliko toga o Tesli ne znamo“, sa tugom priča ona.
U vremenima u kojima najviše fale ideali, inspiracija i nadahnuće kao motiv, Aleksandra je Srbiji predočila čoveka koji je sa 20 godina stigao u Ameriku. Nije imao novca, imovinu, poznanike, nije znao jezik i bio je u letnjem odelu. Našim sistemom vrednosti rekli bismo da nije imao ništa, priča Aleksandra naglašavajući šta je sve doneo Americi i svetu. „Imao je um i želju za znanjem, karakter kakvom samo možemo težiti. Sa pašnjaka je postao najuticajniji i najbogatiji čovek tog vremena. Kako je rekao jedan njegov savremenik nakon njegove smrti: Upoznali smo jednog od najšarmantnijih, i najljubaznijih ličnosti koja je koračala 20. vekom“, sa divljenjem priča. Više od decenije sklapana je slagalica uz veliki polet i tugu, jer su delići toliko dugo bili rastavljeni i zaboravljeni. „Ne možete ići po Srbiji i sklapati sliku o Mihajlu Pupinu. Lakše je bilo razgovarati sa Amerikom, Evropom i Australijom. Dobijati detalje i učiniti ih vidljivim srpskom društvu bio je najteži zadatak. Ali, evo nas danas jer sam uspela. Desetine hiljada ljudi dolazi u muzej da se upozna sa istinitom pričom i ostaju bez daha“, priča sa osemhom.
Aleksandra je celoj priči prišla veoma temeljno i profesionalno. Mnoge korporativne taktike primenila je na veliki fenomen ’pupinizacije’. „Kompletan korporacijski sistem i organizaciju, sve što sam učila na prethodnom poslu, maksimalno sam iskoristila u plemenite svrhe. Doduše, moj cilj nije profit. Prvo sam pokrenula ’obrazovnu pupinizaciju’ organizacijom radionica od predškolskog uzrasta do studentskog doba. Kako aktivirati mlade ljude? Što bi rekao jedan francuski akademik „Nismo to mi već vojska malih palčića koji tapkaju po ekranu pametnih uređaja“. Otkrivala sam mehanizme kako da dođem do mladog čoveka, da to bude zabavno i izvor nadahnuća i snage. Drugi poslovni korak je bila medijska pupinizacija“, objašnjava naša sagovornica.
Sarađivala je i sa SANU, ali navodi da ipak nije bilo moguće tako veliku posatvku realizovati sa njima. Potpunu podršku konačno nalazi u dr Dušici Bojić, direktorki Istorijskog muzeja Srbije. „Razumela me je, i kao žena i kao čovek, prepoznala je žar“, priča dodajući da su joj pored nje najviše pomogli Marko Savić i Marko Todorović koji su ovu postavku učinili magičnom uvodeći moderne tehnologije. „Mnogo je zaborava proteklo, stoga nisam mogla da predstavim Pupina na staromodan način. On je morao da govori jezikom modernih telekomunikacija, jer je on njihov otac. Zajedničkim snagama smo uveli muzeologiju budućnosti u srpski muzej u sred Beograda. Glavni cilj mi je bio da prikažem punoću Pupinovih doprinosa. U 2000 kvadrata ne može sve da se kaže, nismo ni blizu“, nagoveštava Aleksandra.
Kao prvu poslovnu grešku vidi preveliku ambiciju. „Bilo je trenutaka kada sam ostajala bez daha i radila danonoćno. Htela sam odmah sve. Da istog trenutka Pupin bude u svakom srcu u Srbiji, ali sam se mnogo umarala i rezultati nisu bili ni blizu onoga što sam očekivala. Onda sam povukla ručnu. Napravila sam ciljeve takvim da su dostižni. Tada zadovoljenje dolazi brzo i snaga postaje veća. Puštala sam da vreme radi svoje i to mi je dalo snagu“, deli sa nama svoje iskustvo.
Danas na našu postavku mogu da se ugledaju svetski kulturne institucije. Malo je muzeja u svetu u okviru kojih ljuljanjem možete pokrenuti zvezde i Mihajla Pupina koji vam govori, gde možete podići telefonsku slušalicu i reći nešto, a da gledate kako se vaše reči ispisuju, gde možete čuti Pupina i njegovu majku, gledati animirane filmove, gledati kroz uređaje hologramskog naratora koji vas vodi kroz muzej i govori svoje najbolje reči, priča priču koje nema na zidovima. Slušate čoveka koji je bio vanserijski profesor i stvorio nekoliko nobelovaca, a ujedno je bio mecena i dobročinitelj kao da mu je to jedini posao. Po mišljenju mnogih, najbolji lobista kojeg smo imali. Kao svoj najveći uspeh Aleksandra vidi činjenicu da deca uživaju u izložbi, koriste pametne uređaje i posebnu interaktivnu aplikaciju. Posetiocima je sve prilagođeno, a tu si i posebne grupe za decu od samo četiri godine, ali i ljude od 90 i više. Mlađi se smeju, stariji plaču.
Aleksandra ni u jednom trenutku nije sedela u mestu. Njena zanesenost je išla do toga da napravi metodičke pripreme časova od predškolske radionice ’Male Pupinove laboratorije’ do časova srpskog, informatike, matematike, veronauke, građanskog vaspitanja, istorije i istorije umetnosti, za starije učenike. Iako je sve dala profesorima na dlanu, retki su uzimali sadržaj. Veliku zahvalnost duguje i Ministarstvu kulture koje je pomoglo stvaranju izložbe, ali ni to nije sistematska pomoć kojoj se, kako kaže, dugo nada, jer ljubav prema nauci neće odškolovati njenog sina. „Često sam se oslanjala na porodicu i prijatelje, ali sam se i trudila da na konkursima budem primećena, da uspem u svojim projektima, da nabavim sredstva koliko god to teško bilo bez lobiranja, samo radom, i uspevala sam sa malo da napravim održivost“, iskrena je Aleksandra. Ipak očekuje bolje dane. Tokom ove izložbe aktivirali su se Ministarstvo kulture Republike Srbije, Telekom i Nelt. Oni su pokazali kako državne institucije i kompanije mogu zajedno, za opšte dobro, da se sjedine u kvalitetnoj saradnji. „Nije dovoljno da samo zaneseno besedite, koliko god ta priča bila neverovatna za mene, morala sam da nađem još alatki, kako bi svi videli korist. Izložba zarađuje posećenošću, monografija ima već drugo izdanje, a mislim da nikada nije bila veća poseta nekog muzeja u Srbiji. Verujem da su sva tri pokrovitelja zadovoljna“, ponosno nam priča sa osmehom.
Prevelika količina inertnosti u srpskoj kulturi je kao zaraza. „Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao, u svoj rad ulažući svoje najbolje sposobnosti“, citira Aleksandra Pupina i ukazuje na problem činjenice da kvalitetni ljudi potpadnu pod uticaj sistema. Često se govori o izgradnji institucija iako imamo mnogo ustanova kulture. Kako Aleksandra navodi potreban nam je sadržaj. „Nije uvek potrebno da stvorimo sve preduslove da bismo nešto učinili. To su izgovori za ono što ne činimo. Mi stvaramo čuda. Svaki čovek pojedinačno može dati sve od sebe i napraviti promenu. Ne možemo stalno biti gordi i u ljutnji zbog nedostatka uslova. Nijedan zaista veliki umetnik nije radio u izobilju već u patnji, bolu i nemaštini. Ali ni država ne treba da čeka da kroz najteže uslove kultura progovori. Zalažem se da se udružimo i pođemo za inspiracijom koju ćemo preneti na druge. Kada hrabro krenete ljudi vam sami dolaze. Da sam očekivala da me sistem razume i odobri, čekala bih još uvek. Uložite rad u svoje uverenje. Znate, Pupin je mogao nestati i potpuno“, zabrinuto priča.
Trajanje izložbe već je jednom produženo, i postoji tendencija da se ponovo produži. Prave se velike ture na engleskom i drugim jezicima, dolaze profesori i diplomatski kor. Strani muzeji neprestano pokušavaju da stupe u kontakt da i oni predstave velikog genija koji je pokazivao da nijedan pošten rad nije ponižavajuć i da svako uz trud i rad može ostvariti svoje snove. „Danas svi žele da postanu doktori nauka, odmah, svi, a da li neko pomišlja da je potrebno da uradi nešto svojim rukama. Da se oznoji da zasluži i podeli. Titula nije mera čoveka već ono što uradite i poradite“, priča naša sagovornica.
Što se tiče daljih planova Aleksandra radi na novim knjigama. „Verujem da će to biti kompilacija tekstova o Srbiji ili, za početak, Pupinovih tekstova koji nikada nisu prevedeni na srpski, a veoma su uticali na sudbinu srpskog naroda. Želja mi je da objavim sve što znam i da svima bude dostupno. Drugo je moja velika borba za istoriju srpske nauke, da se osvetle neki delovi. Napravila sam izložbu o ženama u Velikom ratu. To je tek čudesna i nepoznata priča.“ Planira da stvori format u kojem će sve priće živeti aktivnije, interaktivnije, maštovitije i zabavnije, po ugledu na priču o Mihajlu Pupinu.
Danas je priča o velikom naučniku postala Aleksandrin stil života usled kojeg ima malo slobodnog vremena koje se maksimalno trudi da posveti sinu koji je i sam uključen u njen posao. „On često u košuljici sa leptir-mašnom vodi dečje grupe. Izuzetno uživa u tome i radi samoinicijativno već više od pet meseci. Uvek znam da je završio turu jer voli da nagovori decu da glasno uskliknu „Mihajlo Pupin!“ na kraju.
Izvor: BIZLife
Piše: Danica Grujičić
