Stefan Milenković: Zahvalan sam na svemu što imam

„Moji roditelji su, još dok sam bio dete, prepoznali to da sam ipak počeo da se bavim nečim sto nije svojstveno tako ranom uzrastu, i zato su mi mudro dozvoljavali da tu i tamo radim nešto riskantno“

Jedan naš porodični prijatelj, inače dugogodišnji vrsni novinar, imao je običaj da kao četvrti stepen poređenja, za nekog izrazito upečatljivog mladića ili muškarca, kaže „lep je k’o Stefan Milenković“. Nazivali su ga čudom od deteta, novim Mocartom, bio je jedan od najboljih „izvoznih proizvoda“ koji je ova (ali i ona bivša, velika) zemlja imala da ponudi. Sa samo deset godina svirao u Beloj kući, pred američkim predsednikom Ronaldom Reganom, potom i pred sovjetskim predsednikom Mihajlom Gorbačevim i dva puta pred papom Jovanom Pavlom Drugim. Svoj hiljaditi koncert imao je kao šesnaestogodišnjak. Ali, možda i najvažnije, bio je i ostao jedan ljubazan, nadasve pristojan, predusretljiv i duhovit momak, koji uz sve ove danas retke kvalitete, poseduje i ogroman talenat.

Zapamtila sam da je u jednom od ranijih intervjua izjavio da ga u Beogradu čudi to što su bašte kafića uvek pune, usred radnog vremena. S obzirom na to da već neko vreme živi u Americi, a obilazi čitav svet, pitam ga ko bolje i kvalitetniji živi? „U Americi – kao i mnogim drugim zapadnim zemljama – vlada jedan drugačiji ritam života koji je dosta uslovljen radnim vremenom, kao i mentalitetom, ali i velikim prostorom same zemlje i gradova. Recimo, klasičan ’centar grada’ kako ga mi shvatamo sa radnjama, restoranima, kafeima, uličicama i možda pešačkom zonom je nešto što je veoma retko u Americi, jer su gradovi najčešće pravljeni već u doba industrijalizacije i nisu više po meri čoveka, vec po meri vozila. To doprinosi malo drugačijem odnosu između ljudi jer se čovek nekako lakše izoluje. Ali ako imate dobru grupu prijatelja sa kojima se družite, onda se taj osećaj odvojenosti može smanjiti na minumum. Uostalom, rekao bih da je to možda svuda slučaj: ako ste okruženi ljudima sa kojima ste bliski onda život zaista moze biti fantastičan bilo gde. S druge strane, život cak i u najkosmopolitskijem gradu može biti isprazan ako nemate svoj krug prijatelja. Što se tice koncepta američkog sna, čini mi se da je to u mnogome zbog ideje da počinjete nešto od početka, da stvarate nešto na prostoru gde toga još nema, ili ne postoji dugo. Da li je to biznis, ili kultura, Amerika je toliko velika da možete uvek naći neko mesto gde je ono što znate da radite – ili što biste želeli da radite ili stvorite – potrebno. Ipak, to nije lako jer koliko možete koristiti taj sistem koji vam daje mnoge prilike, toliko postajete i zavisni od tog sistema. A da mi je u Beogradu u jednom trenutku upalo u oči da ceo grad deluje pun i da vrvi od života, u bilo kom trenutku – to je tačno – i fenomenalno (smeh)! Ali rekavši sve ovo, ne mogu da kažem konkretno gde se bolje živi, jer to veoma zavisi od toga šta uopšte tražite od života i koji su vam prioriteti“, priča za BIZLife magazin Stefan Milenković.

Studije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu završili ste već sa 19 godina a sada ste profesor na Univerzitetu Ilinois. Koje lične osobine mu najviše pomažu u pedagoškom radu sa studentima? Da li ste tokom svog školovanja nailazili na neke probleme ili nerazumevanje od strane profesora, što Vam sada pomaže da oformite odnos prema studentima?

– Teško je reći koje moje osobine najviše doprinose radu sa studentima jer se uvek radi o kombinaciji ličnosti, iskustva, pa i samog studenta kome predajete. Mogu samo da nagađam da je to, pre svega, nastojanje da što bolje razumem stanovište samog studenta, odnosno njihove lične istorije, kao i violinističkog iskustva, nivoa interesa, psiho – emotivnih pa čak i fizičkih kapaciteta, i onda traženje najboljeg načina da im se prenese što više, na što efikasniji način, s obzirom na sve ove elemente. Ja sam veoma uporan, ali često menjam uglove pristupa nekom problemu ako ne prepoznam odmah razumevanje i rezultat kod studenta. Mislim da je ta fleksibilnost užasno bitna u pedagogiji jer je, u suštini, svaka osoba različita i reaguje različito na istu informaciju ili metod, bez obzira koliko taj metod bio ispravan, ili informacija jasna. Ja sam dugo i sam bio student i znam dobro kakav je to osećaj. Sigurno je u mom razvoju bilo je momenata u kojima deluje da ste se možda zaglavili, ili da profesor traži više od vas nego što ste u tom trenutku u stanju da savladate, ali su upravo to trenuci kada najviše rastete i napredujete, i kada iz sebe izvlačite maksimum.

Za nekog ko ima strah od visine imate prilično „nekonvencionalan“ način rešavanja tog problema: padobranstvom. Da li ste slične metode primenjivali u još nekom aspektu života?

– Tačno je da se generalno plašim visine, ali pre svega visine nečega što je povezano sa zemljom kao sto su merdevine, neka skela, ili litica i slično. S druge strane, avion me uopšte ne plaši, kao ni ta apstraktnija visina u letu tako da u tome apsolutno uživam. A često je istina da bih primenio metod „klin se klinom izbija” kad bih naišao na neku životnu prepreku ili izazov. Ne treba izostaviti mogućnost ni da ja nisam potpuno normalan, pa shodno tome tako i pristupam problemima (smeh).

Govoreći o ekstremnim sportovima, kažu da hirurzi i muzičari najviše čuvaju ruke; a Vi ste vozili skejt, sada vozite motor, skačete, letite… Čini se da ne robujete „pravilima“?

– Pa kada bi svi muzičari toliko oprezno čuvali ruke, onda bi i jadni hirurzi imali manje posla! Šalu na stranu, ali mislim da za taj relativno liberalan odnos sa mojim telom mogu da zahvalim roditeljima koji su, još dok sam bio dete, prepoznali to da sam ipak počeo da se bavim nečim sto nije svojstveno tako ranom uzrastu, kao i da koncerti i razvijanje kompleksne teritorije kao sto je muzika i violina – i rana karijera – podrazumevaju i određeni pritisak i stres. I zato su mi mudro dozvoljavali da tu i tamo radim nešto riskantno, verovatno vagajući da je to manji rizik od rizika da mozda kasnije imam psiholoških, emotivnih – i cak fizičkih – komplikacija jer nisam imao nikakav ventil kao dete ili tinejdžer. A što se tiče „pravila”, moj život je uvek bio neka kombinacija discipline, strukture i pravila – i s druge strane slobode, kreativnosti i nekada bunta. Sad kad nesto razmislim, baš zvuči kao padobranski skok! (smeh)

Imate tu, mogli bismo reći, sreću da Vam je život sve samo ne dosadan: bavite se onim što volite, nemate radno vreme „od devet do pet“, obišli ste svet, pronašli ste vremena i volje i za interesantne hobije… da li Vam nešto nedostaje u životu?

– U životu sam se uvek okretao zahvalnosti onome sto imam. To naravno ne znači da nemam ciljeve i ne pravim planove, vec samo znači da, bez obzira na to šta želim u životu, ne zaboravljam da u svakom trenutku već imam sve što mi treba.

Posle toliko godina u različitim gradovima, gde se – na kraju – osećate „kod kuće“?

– Pa konkretno vec preko deset godina živim u univerzitetskom gradiću Šempejnu, nedaleko od Čikaga, i mislim da tu definitivno logistički osećam da sam se vratio kući. Iako, u nekim aspektima, imam jak emotivni osećaj doma i u Italiji gde mi i dalje živi deo familije, i naravno u Beogradu. Kako sam veoma rano počeo da putujem, nekako sam prirodno počeo da vezujem osećaj doma više za ljude nego za mesto.

Joga me kontinuirano fascinira
Kada bi čovek krenuo da detaljno iščitava  Stefanov„životopis“ naišao bi na mnogo termina za koje je po prvi put čuo: poput toga da je trenirao kombat-sambo (borilačka veština koja je „izum“ ruske vojske). Danas je njegov izbor joga, pa logično sledi pitanje da li to znači da je iz „borbenog moda“ prešao u mirniji? „Pa možda! (smeh) Joga me kontinuirano fascinira kao sistem. Ono što mi se posebno dopada kod nje je sto je možete koristiti kao sredstvo za bolji život, kao i da je shvatate i interpretirate na razne načine – bez toga da ona gubi svoje pozitivno dejstvo. Nema mnogo aktivnosti koje zadovoljavaju toliko parametara koji mene interesuju: istraživanje i unapređivanje ljudskog psiho – fizičko – emotivnog  potencijala, sa održavanjem svih aspekata našeg zdravlja, sa „posledicom“ da možda budete još bolja osoba i pozitivno utičete na svet oko sebe – a sve logistički mobilno odnosno može se vežbati bilo gde. Nisam našao nešto drugo sto obuhvata toliko pozitivnih stvari.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović