Vuksanović, Ilić, Lončar… Nikolić sledeći?
Piše: Nataša Mijušković
Tekst koji sam napisala prošle nedelje ograničava me u pisanju ovonedeljnog. Posle više od dve decenije u ovom poslu naivno sam poverovala da je sve do tabloida. Kad ono…
Ipak, i dalje mi je teško da poverujem da je neko, dobrovoljno, pristao da „krasi“ naslovnu stranu jednih dnevnih novina zarad (ponovnog) političkog udomljavanja. Čak i da je sve napisano tačno (a nije), ostaje pitanje zašto se pribeglo tom „rešenju“? Zar nije bilo lakše svog člana, koji člansku kartu vladajuće partije, prema sopstvenom priznanju, ima već pet godina (studenti kojima predaje su ga učlanili!?) lansirati u političku orbitu? Ne bi bio ni prvi ni poslednji političar-feniks. Ili je najjaču partiju u zemlji trebalo predstaviti kao dušebrižničku koja se, eto, sažalila na nekada visokog državnog funkionera? Posle migranata (ovde nema ironije) i „beskućnika“ (ironija je obavezna) koja je sledeća grupacija kojoj će se posvetiti vladajuća partija? Da je u pitanju osmišljena akcija pokazuje i to što se dan posle priče o „političaru beskućniku“ drugi tabloidi – jer oni to rade jedni drugima – nisu ostrvili na konkurenciju. Za vladajuću stranku, predlog: Za početak, posvetite se članovima Vlade!
Kako se od priče, aktuelne pre nešto više od tri godine – da će rotacija na službenim automobilima biti ukinuta državnim funkcionerima – osim nekolicini najviših, pa čak i korišćenje službenih automobila – osim u hitnim slučajevima, stiglo do brata državnog sekretara koji koristi kola Vlade? „Ima-nema“ narkotika je priča za sebe.
Kako se, u istom periodu, od priče o beskompromisnoj borbi protiv kriminala i korupcije stiglo do fotografije ministra zdravlja s jednim od nekadašnjih vođa zemunskog kriminalnog klana? I, pritom, da se, bar za sada, prećutno prihvati nemušto ministrovo objašnjenje da je fotografija nastala u kafiću u Zemunu „gde su bili izloženi neki automobili, motori, bilijar, kafiću u koji je svako mogao da uđe“. Upoređivanjem fotografija članova zemunskog klana iz dvorišta kuće u Šilerovoj, s onom na kojoj je i ministar, lako je utvrditi da je reč – o istom mestu. Priča o, eto slučajnosti, kupovini stana od drugog člana istog klana, priča je za sebe.
Koje će se još priče otkriti ako progovori još neki nezadovoljni, “neudomljeni”, član vladajuće koalicije (ovde nije reč o krovu nad glavom, već obećanoj direktorskoj funkciji)? Šta će biti ako progovori aktuelni predsednik – s ambicijom da to bude i u sledećem mandatu – ako ne bude kandidat najjače partije u zemlji? To pitanje otvara mnoga, od koja su dva glavna: Zašto vladajuća partija nije zadovoljna petogodišnjim predsednikovanjem svog kandidata iz 2012. godine, pa sada (najverovatnije) neće opet da ga kandiduje? I kako je moguće da ubedljivo najjača stranka u Srbiji nema još neku ličnost, osim svog lidera, koji će (najverovatnije) morati da se kandiduje i za predsednika Republike?
Koliko još priča treba da bi se sklopio mozaik tek delića onoga što se dešava u izvršnoj vlasti i oko nje?
Izvor: BIZLife
