Za pet hiljada godina

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Za pet hiljada godina

    Piše: Darko SOKOVIĆ, Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”

    Evo jednog eksperimenta: nađite neku fotografiju kad ste bili mali, fotografišete je telefonom i tako je praktično digitalizujte, pa je objavite na nekoj od društvenih mreža koja prepoznaje lice i vidite da li će društvena mreža prepoznati da ste to vi – garantujem da hoće, a tako će biti vašoj deci, zauvek.

    Mi već pet hiljada godina, kao čovečanstvo, pišemo i čitamo na gotovo isti način: sleva nadesno i odozgo nadole (ili, ako je sistem pisanja drugačiji, onda obrnuto), pišemo i čitamo linearno, linearno primamo informacije, a onda informacije tako i dekodiramo i na osnovu njih donosimo određene odluke. Tako se nešto što smo radili sedamdesetih ili osamdesetih godina XX veka gotovo nimalo ne razlikuje od onoga što je čovečanstvo radilo u doba Feničana, Asiraca, južnoameričkih civilizacija, u srednjem veku ili na prelasku u moderno doba.

    Međutim, od pre tridesetak godina do danas dogodile su se tektonske promene, koje mi, kao ljudska vrsta, nikad dosad nismo videli. Istraživanja pokazuju da danas, kada se čita sa kompjuterskog ekrana, obrasci čitanja tog teksta izgledaju kao latinično slovo „Z”. Drugim rečima, naše oči i naš mozak skeniraju ono što je na početku teksta, brzinski prelete dijagonalno kroz sredinu tog teksta i na kraju pogledaju zaključak. Dramatična razlika u odnosu na sve do sada u istoriji čitanja jeste to da nema vraćanja na prethodno pročitano. Naime, kad čitate tekst na papiru, on je sve vreme tu, fizički prisutan pred vašim očima, pa kad vam možda nešto i promakne, vi se vratite na prethodnu reč, rečenicu ili pasus. U čitanju s digitalnih medijuma toga nema, pokazuju precizna ispitivanja koja su pratila pokrete očiju.

    Sva istraživanja govore i o pažnji od tridesetak sekundi i zato nove društvene platforme koje nastaju upravo forsiraju takve formate koji su kratki, lako svarljivi i koji su najčešće u formi videa. Tako vi najčešće ne morate ništa da radite dok to konzumirate, budući da je čitanje aktivan proces, izloženost video-sadržaju nije.

    Ali nije samo konzumiranje sadržaja pitanje nove digitalne i medijske pismenosti, nego i stvaranje sadržaja. Svi mi smo, u manjoj ili većoj meri, kreatori našeg složenog medijskog i digitalnog neba. Tu je teško razgraničiti gde prestaje privatno, a počinje javno, ali se jedno zlatno pravilo, koje je, čini se, utemeljeno u realnosti, izdvaja: sve ono što ne biste kazali javno, u grupi ljudi koje ne poznajete – nije primereno za objavljivanje na društvenim mrežama. To je zato što ne samo da su te mreže, platforme, štampa, radio i televizija mediji u užem smislu reči – mediji su čak i pojedinačni influenseri, ali medij je i svako od nas. Kada smo medij, s tim dolazi određena odgovornost. Sadržaj koji plasiramo i te kako utiče pre svega na sliku o nama, a zatim i na konzumente tog sadržaja, odnosno na naše slušaoce, čitaoce i gledaoce. Znači li to da svaki put kad stavite stori na Instagram – to je kao da kreću televizijske vesti?

    Televizijske su vesti prošle kroz jutarnji urednički kolegijum, prošle su kroz ruke brojnih urednika, novinara, snimatelja, kreativnih ekipa, montažera i sagovornika, prošle su i kroz finalno čitanje da bi se, na kraju, našle u etru. I naš stori je medijski format i u nekoj meri bi morao proći kroz našu uredničku intervenciju.

    Sve češće roditelji tek rođene dece, nakon sopstvenog „uredničkog kolegijuma”, odbijaju da slike svojih beba postave na internet, jer su svesni kakve reperkusije to može imati u budućnosti. Za dvadeset godina, na nekoj platformi – koja možda tada neće ni postojati, ili neće biti relevantna, ili će biti društveno neprihvatljivo imati profil na toj platformi, ili će ta platforma biti izložena nekom budućem skandalu otkrivanja privatnosti svojih korisnika – neki tadašnji dvadesetogodišnjak videće svoje slike kada je bio dete, a na to nije mogao da utiče ni na koji način. Te fotografije i drugi sadržaji ostaće kao svedočanstvo života vašeg deteta, ali ne kao porodični album, nego kao sadržaj koji je izložen opštoj javnosti.

    Tu moramo da povedemo mnogo računa, kao i o desetinama drugih veština, znanja i začkoljica. To takođe znači da stalno moramo da učimo i da učenju gotovo nema kraja, a to je najteže.

    Hoćemo li neki novi mi razgovarati o istim ovim temama za pet hiljada godina? Naš uticaj na to kako sve oko nas izgleda i bolje razumevanje sveta presudno će zavisiti od toga kako razumemo medije kroz koje nam se taj svet obraća i koji trag u njemu svesno ostavljamo.

    Izvor: BIZlife magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE