Zašto gušimo sopstvenu seksualnost i kako nam je Markiz de Sad postao učitelj
Često, kada želimo da se opravdamo pred sobom i drugima, jer radimo nešto neuobičajeno, znamo da kažemo da: „ [pobogu] Živimo u 21. veku.“ Mi, moderni ljudi, mislimo da smo toliko savremeni, da pred nama, maltene, ne postoje nikakve granice, da nas ništa ne sprečava da radimo šta poželimo i da smo savršeno sposobni da sopstveni život krojimo po svom ukusu. Čovečanstvo je danas izašlo iz svih okvira koji su ga sputavali, na dnevnoj bazi lakše funkcionišemo – pomažu nam razna tehnološka otkrića, od računara, preko mobilnih telefona i kuhinjskih aparata. Više nismo osuđeni da znamo šta se dešava samo tamo gde živimo. Sada, samo jednim klikom možemo da obiđemo celu zemljinu kuglu i da budemo u toku sa onim što se dešava u svetu.
Međutim, nerado govorimo o onome šta se dešava iza zatvorenih vrata, šta radimo kada smo sa partnerom, ili o čemu maštamo kada ostanemo sami. Retko ko će priznati koje su njegove seksualne fantazije, to možemo znati samo ako smo dovoljno bliski sa nekim (pa čak ni tad). Šta je to što nas „pali“, da li je to normalno, ili, da li uopšte možemo govoriti o normalnom kada je reč o seksualnosti?
Verovali ili ne, ljudi nisu tek u 21. veku počeli da istražuju „mračne“ tajne naše seksualne prirode. I nisu tek sa ulaskom u 21. vek počeli da uživaju u seksu. O tome se danas samo malo više govori. A, čini se da nas još uvek drže neki lanci, pa o seksu i seksualnosti govorimo u trećem licu: „Moja prijateljica voli da…“ ili „Devojka moga druga je volela da…“ Šta nas tera da na autocenzuru? Gde da se obrazujemo?
Ako vreme vratimo unazad i „bacimo“ pogled na osamnaesti vek, naići ćemo na Markiza de Sada i njegovu knjigu „120 dana sodome“. Ovo nije priručnik, niti bih se usudila da ovoj knjizi dam epitet kvalitetnog štiva koje bi trebalo što pre pročitati i oplemeniti svoje poznavanje opšte kulture.
Naime, u ovoj knjizi de Sad opisuje 120 dana tokom kojih četvorica bogatih okorelih zločinaca, perverznjaka provode u udaljenom zamku, zajedno sa mnoštvom lepih devojčica i dečaka. Odsečeni od sveta, takoreći, stvarajući sopstveni miktosvet izdvojen od drugih ljudi, oni će zadovoljavati svoje morbidno bolesne fantazije. Prelazeći preko stranica ove knjige, čitalac se upoznaje sa mnogim strastima, manje-više stranim pojedincu, ali čovečanstvu dobro poznatim.
Nije mi namera da budem nepristojna i da čitaoca učinim da se oseti neprijatno. Baš naprotiv. Želim da poručim savremenom čitaocu, čoveku koji živi u 21. veku, da je razlog zbog kojeg bi možda trebalo da pročita knjigu Markiza de Sada baš taj da bi se manje cenzurisao. Autocenzura nekada može biti pogubna.
Jedna od suštinskih životnih stvari je sposobnost da budemo zadovoljni svojim životom. Kvalitetan život u sebe uključuje i kvalitetan seksualni život. Problem nastaje kada ono što želimo nismo sposobni verbalno da iskažemo, pa samim tim ostajemo fundamentalno uskraćeni i, na kraju, nezadovoljeni, prazni i nesrećni.
Moderno doba bi trebalo da radi na rušenju mentalnih i verbalnih barijera, moralnih uzusa koji se pred nas stavljaju. Zbog toga je važno da o svemu govorimo otvoreno, bez stida i srama, da se ne stidimo svojih misli i svojih želja.
Izvor: BIZLife
Foto: Wikimedia
Piše: Ana Mladenović
