Zemlja u kojoj ljudi zaposedaju placeve jer su STANOVI PRESKUPI
U Čileu su visoke kirije i cene nekretnina mnogima dozlogrdile. Oni kojima se u pandemiji istanjio novčanik, sve češće zaposedaju placeve i grade naselja jer je socijalnih stanova nedovoljno.
Zbog posledica pandemije u Čileu je za mnoge ljude postalo još teže da nađu stambeni prostor koji mogu da plate.
Glavni grad Santijago ima najveće cene kvadratnog metra stambenog prostora u Latinskoj Americi.
Država skoro da ne reguliše ništa na tržištu nekretnina.
Prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja, nedostaje 497.560 stanova. To je dovelo do prenatrpanih stanova i ilegalnog naseljavanja placeva. Ministarstvo stanogradnje je od marta 2020. registrovalo 76 novih slučajeva. A manjak stambenog prostora bio je osetan i pre pandemije, prenosi Dojče vele.
U Čileu okupacijom placeva nastaju logorska naselja zvana kampamentos. Prema vladinom izveštaju, njihov broj je između 2011. i 2019. godine porastao za 42 odsto. Više od 100.000 ljudi žive u preko 800 takvih naselja. Stvarni broj je sigurno veći.
Stanovnici iz siromašnih susednih zemalja
Najveći broj placeva na kojima se ljudi ilegalno nastanjuju nalazi se u blizini većih gradova kao što su Santijago, Valparaiso i Temuko.
Skoro trećina stanovnika potiče iz inostranstva, iz Kolumbije, Perua, Bolivije i sa Haitija.
Takva stambena situacija je posebno teška za decu. Većina njih ne idu u školu. Mnoga deca sa Haitija ne govore španski. Jedna humanitarna organizacija je oformila biblioteku, a druga posećuje jednom nedeljno naselje, kako bi se njeni aktivisti posvetili igri sa decom i učenju.
Dečije sudbine u naselju
Zajedno sa decom napravili su baštu i od odbačenih cigala izgradili malu prostoriju.
Tamo deca zajedno pevaju, igraju se, prerušavaju se ili plešu.
Porodicama koje imaju niske prihode država nudi subvencije za kupovinu ili uzimanje pod najam.
Ali od prvih planova do useljenja može da prođe i šest godina, kaže Serhijo Garido, zamenik direktora regionalne kancelarije Ministarstva za stambenu gradnju u regionu Metropolitana.
„Država ima ograničene mogućnosti, a potrebe su veoma velike. Zato se fokusiramo na najsiromašnije“, kaže on.
Uslovi za subvencije su legalan boravak i štedna knjižica u Čileu. Ali brojne su porodice koje ne ispunjavaju uslove, posebno one sa migrantskom pozadinom. Kada budu prinuđene da napuste plac, biće opet bez stana i potražiće drugo mesto za ilegalnu gradnju.
Istraživanje Čileanskog univerziteta pokazuje da je između 1980. i 2002. u zemlji izgrađeno 230.000 socijalnih stanova, prosečne veličine od 45 kvadratnih metara. A između 2003. i 2010. izgradilo se 23.000 takvih stanova.
Godišnji prosek gradnje je pao na jednu trećinu. Osim toga, istraživanje pokazuje da su socijalni stanovi često lošeg kvaliteta i da se grade u predgrađima što doprinosi socijalnoj izolaciji.
Mreža za jeftino stanovanje
Organizacija „Red habitat popular Čile“ podržava alternativnu gradnju koja ne bi služila profitu trgovaca nekretninama.
Ona podržava prvi takav projekat – stambenu kooperativu Njuke mapu u samom srcu Santijaga.
Tu 36 porodica zajedno sa arhitektima i antropolozima rade na solidarnom stambenom projektu.
Projekat obuhvata 36 kuća koje imaju po 75 kvadratnih metara, zajednički vrt i radne kooperative. Sve je zasnovano na samoupravi, uzajamnoj pomoći i zajedničkoj imovini. To znači da kooperativa sama upravlja državnim subvencijama, one ne idu u ruke građevinskih firmi ili agencija za nekretnine. Porodice pomažu prilikom izgradnje. Sve kuće će pripadati zadruzi, ne pojedincima. Tako će zajednica uvek odlučivati ko će živeti u naselju.
Izvor: Dojče vele
Foto: Pixabay
