Šta su preduzetnici savetovali  u 2018. godini

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Na stranicama BIZLife portala i ove godine bili ste u prilici da pročitate mnogo preduzetničkih priča, poslovnih i ljudskih sudbina onih koji su se odvažili da u ovim turbulentnim vremenima pokrenu svoj biznis. Motivi i ideje bili su različiti, zajednički imenitelj je lična motivacija a njihovi saveti neprocenjivi. Istovremeno sva njihova iskustva predstavljaju hroniku vremena u kome živimo a svako iz svog ugla daje svoj lični pečat.

Godina na izmaku započeta je pričom o Ljubici Savkov iz Novog Sada koja je zajedno sa bratom 90-tih godina prošlog veka, sa 19 godina krenula u privatan biznis,. Zakupili su štand na sajmu i počeli da prodaju igračke. Danas je vlasnica modnog brenda “Trikotaža Savkov“. Ljubica nije htela da bude švercerka već da izgradi svoj brend i u tome je uspela. Smatra da je svaki početak težak i priseća se da su ona i brat vodili računa o svakom dinaru gde će biti raspoređen. Nije bilo kupovine garderobe, letovanja, putovanja. Ulagalo se samo u posao, robu i marketing a to su velika odricanja na koja bi trebalo da bude spreman svako ko se upušta u vode privatnog biznisa.

Veteran preduzetništva iz Banje Koviljače, Zoran Mirković sanjao je kao dečak da na obali Drine sagradi oazu za odmor i relaksaciju. Nije pravilo, ali često biva, da ono što se iskreno želi, kad tad se i ostvari. Danas kao šezdeetogodišnjak on je vlasnik etno sela „Sunčana reka“ na obali Drine u Banji Koviljači u koje je uložio 1,5 miliona evra. Smatra da ljudi često imaju pogrešnu predstavu o ugostiteljstvu, jer veruju da je dovoljno opremiti lokal i očekivati da će tek tako da radi. Zoran je mišljenja da je u ovom poslu najvažnije udahnuti dušu, potrebno je voleti svoj posao, biti vredan i uporan, verovati u sebe i ne odustati od ideje.

Piroćanac Dalibor Tošić ideju za biznis dobio je od Zorana Đinđića, kada je svojevremeno na tribini u tom gradu rekao da ljudi ne bi trebalo da čekaju pomoć od države, već da se zapitaju šta svako može da učini u svom domenu za sebe i državu, jer će nam tek tada biti bolje. Proizvodi čuvenu peglanu kobasicu, brend se zove „Boemska potkovica“ i vlasnik je istoimene kafane. Misli da ne postoje jednostavna rešenja i da je za pokretanje biznisa potrebna dobra ideja, znanje, ali je neophodno sagledati situaciju u društvu, tome se prilagoditi i ne čekati bolja vremena. Potrebno je da tržište želi vaš proizvod, da je on dobar, bolji od konkurencije, ali je neophodna i jasna vizija i tvrdoglava upornost za ostvarivanje cilja.Dalibor smatra da su preduzetnici ljudi koji za razliku od političara, razmišljaju ne za četiri godine nego za sledeće generacije.

Kako ponekad i loš momenat može pozitivno da utiče na pokretanje biznisa koji se isplati, naučila nas je Slobodanka Coka Stević, vlasnica hotela „Heba“ na Divčibarama i turističke agencije „Kondor tis“ iz Loznice. Ona je u privatan biznis krenula 1999. godine ne sluteći da će to biti jedna od težih godina u našoj skorijoj istoriji. Nije mogla da pretpostavi koliko će put biti trnovit i koliko je hrabra odluka koju je donela. Ipak, posle 19 godina uspela je u svom naumu i stvorila isplativ biznis a svakom ko želi njenim stopama poručila je da se ne odriče svojih snova i bude uporan.

Mladi dizajner, umetnik, Miladin Eraković postao je zanatlija koji ručno proizvodi kožne torbe. Svoj brend nazvao je Mikiki Bagz, počeo je „od nule“ i sve naučio na internetu. Prvo je pravio sebi garderobu, kasnije tobre koje su njegovi prijatelji naručivali a zatim se priča proširila i danas pravi unikate. Miladin veruje da je za svaki uspeh potrebno uložiti mnogo rada jer prečice ne postoje.

Kako je „Crna ovca“ od antibrenda postala vrhunski brend, ispričao nam je  Ivan Živić, jedan od suvlasnika firme koja pravi sladolede. On i njegovi prijatelji uložili su u posao oko 150.000 evra i 2015. godine otvorili sladoledžinicu.Nisu mislili da će za relativno kratko vreme osvojiti tržište, ali su ispred njihove radnje redovi. Nisu znali ništa o poslu kojim se bave, ali danas prave kvalitetan sladoled. Ono u šta su čvrstvo verovali je da će uspeti. Ivan kaže da onog trenutka kada postanete sigurni da postoji mogućnost za vaš biznis, ne smete štedeti ni sebe ni investicije, jer prostora za grešku nema.

O tome kako je počela „rakijska revolucija“ u Srbiji, upoznao nas je vlasnik „Rakija bara“ Branko Nešić, koji je u privatan biznis uplovio još 1998. godine. Zajedno sa bratom preuredio je dedin podrum u Dobračinoj u Beogradu i otvorio malu trgovinsku radnju „Vesela dolina“, koja je naziv dobila po epizodi iz Alana Forda. Na istom mestu danas se nalazi Rakija bar. Branko veruje da biti preduzetnik u Srbiji nije nimalo lako, ali da vredi ući u tu avanturu jer je preduzetništvo najskuplja sloboda i velika lična satisfakcija kada je čovek zaljubljen u svoju ideju. Za njega preduzetništvo nije posao već  način života.

Odrasla je u Salcburgu, studirala u Milanu, a biznis pokrenula u Žagubici. U pitanju je mlada dizajnerka Milica Banović koja je okupila žene koje znaju da pletu i prema njenim idejama rade modele koje prodaje po čitavom svetu, a najviše u Evropi i Americi. Voli da plete, obožava modu i studirala je modni dizajn.  Milica nikada nije živela u Srbiji, odrasla je u inostranstvu ali je prepoznala potencijal za ovaj posao upravo u zemlji svojih predaka. Danas njene modele možete videti na najvećim svetskim modnim sajmovima.

Sa činjenicom da je Srbija odličan poligon za biznis jer greške ovde manje koštaju, upoznali su nas braća Lazarević iz  Čikaga koji su došli u Beogradu i pokrenuli firmu „Burger House“. Stefan Lazarević ne mari mnogo za haotičan sistem u kome posluje jer smatra da je Srbija dobra za biznis. Ovde stiče vredno iskustvo, ulaganja su manja nego na zapadu pa su time i greške koje plaća jefitnije. Neuobičajen ugao posmatranja za naše prilike ali realnost mu je dala za pravo.Stefan kaže da ako se u ovom sistemu koji ne funkcionište izborite sa nekim stvarima, kada odete u uređenu zemlju savršeno dobro ćete funkcionisati.

Vladimir Stojković vlasnik je jedne od poznatijih pivata u zelji – Dogma. Stojković je primer da se i u našoj zemlji može uspeti bez posebnih veza, poznanstava, preporuka i kombinacija. Potekao je iz radničke porodice i sa svojih 10 prstiju izgradio sve što ima danas. Ali je od početka znao šta hoće i školovao se za posao koji danas radi. Rodom je iz Majdanpeka, a ideja o pivari rodila se još u srednjoj školi. Sebi je rekao – možešt ti da uradiš nešto kvalitetno i u svojoj državi  i da budeš građanin sveta, istovremeno.Iako mnogi u Srbiji vole „laki novac“ i zaradu preko noći, on misli da se posla ne treba plašiti već se treba uhvatiti u koštac i početi svoj biznis.

Na pitanje – Može li se u Srbiji razviti biznis u kulturi, potvrdno je odgovorio Dejan Ubović osnivač kulturnog centra „Grad“. Razvijanje biznisa u kulturi na ovim prostorima je retkost a ljudi koji se tom poslu posvete zaslužuju poseban respekt. Naročito ako se njihova istrajnost meri decenijama, kao što je to ovde slučaj.  Privatan posao, prema njegovom mišljenju, je logičan i jednostavan izbor za sve osobe koje imaju imalo hrabrosti, neku ideju i žele da naprave nešto od svog života.

Priča Svetlane Milovanović iz Priboja pokazuje kako se sve u životu dešava sa nekim razlogom – i dobro i loše. Ona je spletom nesrećnih životnih okolnosti došla do svoj poslovnog puta. Sa 29 godina Svetlana je doživela težu povredu kičme padom sa tri mestra visine. Tokom rehabilitacije i velike borbe da prohoda, boravila je u Institutu Simo Milošević u Igalu i uprvo tamo srela svog poslovnog partnera a kasnije i kuma – direktora Železare Nikšić koji joj je pomogao da započne svoj privatan posao u saradnji sa tom železarom. Da bi ustala i zakoračila krupnim korakom, morala je da padne, i bukvalno i figurativno, smatra Svetlana. Danas je ona poslovna žena koja uspešno vodi svoj biznis verujući da je u životu sve moguće.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Tanja Njegomir